Page 22 - MILISAV IZ JOŠJE

Мој ти отац није био такав. Њему било све-
једно ’де ће га са’ране. Ал’ је рек’о да му ’рану
не износимо на гробно место. Е, ту смо црве-
нели и мајка и ја (ја највише због ње, кад је
онако посрамљену видим пред сељаци што су
дошли да упале свећу). То нико није урадио у
наше село до тад. Да домаћин не закоље прасе,
одсече за попа плећку и не понуди по љуту за
покој душе − никад није овде било. Испало да
моја мајка није домаћица, да је баш брига, да
не зна за никаки ред. Семафор ју није био ра-
ван и кад смо остављали годину моме оцу. Ал’
то не мож’ се бира, шта ће ти оставе код нас у
аманет! Мора га испоштујеш, и то ти је то!
Е зато, кад је она умирала на мо’е рука, није
ми ’тела каже ништа.
− Сине, немој ништа да се секираш за мене
– ето то ми једино казала.
Ово јој не мог’ испуним ни дан данас, а има
седам године откад она код оца оде.
Како друкчије и мог’ да живим кад знам до-
бро шта је она све за мене чинила. Није било
ниједном да ме из куће у школу испрати а да
нисам јео. ’Де год да сам пош’о, она легла није
све док кући нисам дош’о.

А кад су нам поделили црвене мараме и ти-
товке капе, да постанем пионир, њене среће ни-
је било веће! Извезену кошуљу дала ми је онда,
није ју било брига за свекра шта каже. А он
стао ки укипљен, нит говори нит ромори, сам

21