Page 23 - MILISAV IZ JOŠJE

погледује шта се у његове куће ради. Мени би-
ло чудно, о чем се ради?! Шта му се тол’ко не
свиђа? Тад је први пут у животу он пао у кре-
вет. Три дана га нису виделе ливаде и њиве.
Мајка и ја ранимо стоку.
− Шта је мајко деде?
− Ништа, ’ће га прође!
Тако је и било.
Други пут деда ми занемоћ’о, кад сам носио
Титову штафету кроз село, још ми дали да бу-
дем на чело. Ја задихан улазим код њега у собу,
а он се мршти.
− Скидај ту мараму, ако мислиш да ти по-
живим! – тако ми рек’о. – То сам’ жене у наше
село носе!
Следећи пут кад је била штафета, зна се: ја у
кревет падам, мајка код лекара по оправдање, а
деда сам што не процвета од среће.
− Тако те волим! Оном што нас кроз нишан
глед’о још у Први рат, ми мож’ сам’ да носимо
нешто друго! – смеје се, па придигне сикирче у
рука.

Нас су у ту школу учили све погрешну исто-
рију. Ал’ ја сам је волео, за бољу нисам знао. У
седми ме разред послаше на такмичење Тиtо,
револуција, мир – тако се баш звало. Мал’ фа-
лило да упаднем на републичко. Наставник ис-
торије водио ме у зборницу да ме код колега
покаже.
Другови и другарице – тако је он поч’о – док
год је оваки ђака, наша будућнос’ ме не брине.

22