Page 24 - MILISAV IZ JOŠJE

Ондак ме повео у Ражње на дочек Драже
Марковића, а после ме водио и кад је долазио
Азем Власи. Дао ми да научим Тиtов наpријеd,
тако се баш звала та песма, а написао је Вла-
димир Назор.
− Није добро! – сто пут ме тер’о да је поно-
вим. – Можеш ти то боље! – таке су ни биле на-
ше припреме у школе на допунски час.
− Сам замишљај тог коња, што боље! – тра-
жио је на сваки час. – А на друга Тита и не по-
мишљај, то старији узраст тек може у своје гла-
ве по мал’ да дочара, тако ти је он велик!
− Друг Тито јаше... – понављам ти ја, по ко
зна који пут.
− Јаше него шта! – жмури ти наставник,
раширио руке, занео се там’ све.
− На челу колоне... – настављам ти ја.
− Бескрајну колону, замисли, Милисаве! –
шапуће ти он. – Не види јој се крај!
Мајка ми купила прве ципеле за Ражње. До
тад сам носио сам’ опанак.
− Е овако се запертлаву! – показивала ми је
данима. − Ајд’ сад ти!
А тај ти дан у Ражње (Тиодор га звао Моја-
шевац, јер је там’ владао неки Мојашевић), има
памтим док сам жив! Све ти то било лепо, иза-
ш’о ти цео град и околна села, на дочек. Сви
обукли вашарска одела, а ми деца беле ко-
шуље, црвене мараме око врата и титовке на
главе. Бину су поставили у сред варош. У тај
програм за дочек упаднем ти ја с песму док си
рек’о бритва. На пробу, кад су мен’ чули, тад

23